Jedan od onih susreta

Za Robin, reči su kamen, vatra, mindjuša, ogledalo, šimšir.

Robin, nadam se da će ti se svideti, znam  da sam ja uživao 🙂

Kako smo stigli tu gde smo? Kad smo već kod toga, gde smo zapravo? Kako se to promenilo i okruženje i prilike i navike? Ljudi koji nas okružuju i način razmišljanja, kao da smo sa Marsa pali, da smo toliko rigidni i neprilagodljivi i svi nas gledaju kao da smo sačuvaj Bože neko svetsko čudo… kao da se klupko vremena razmotalo, slike su se naređale gotovo svetlosnom brzinom i mi nismo ni videli ni okusili, ni malkice, proteklo nam je kao pesak kroz zatvorene dlanove i nismo bili u mogućnosti da zadržimo jedno malo zrno, sitno, pišljivo, koje bi samo nama značilo, nismo stigli ni da naučimo, da probamo da učimo, da se adaptiramo, a voda je odnela sve i ostavila samo nas, gole golcate.

Svako jutro se probudim sa tim rečima u glavi i kažem sebi da ovoga puta neću da se pogledam u ogledalo, a svaki put to učinim. Ne mahinalno, ne iz hira, nisam ja toliko zaboravan, već iz čiste namere, iz znatiželje da vidim ko me ovoga jutra čeka sa one strane. Ko će ovoga puta da kaže dobro jutro. I svaki put je tu, stranac, odraz čoveka koga ‘davno više ne prepoznajem, koga ne želim da poznajem niti da ga se sećam, bez trunke onoga što sam imao u sebi, sada u mene iz ogledala zuri ljuska, sasušena i prazna iznutra, tužna i orožnala za vibracije iz spoljašnje sredine. Pa odakle onda plamen? Odkud vatra u grudima, odkud pokretačka snaga, ako sam se umorio, ako sam se predao? Šta je to što me još uvek drži, ako nije gorčina? Zadnjih desetinu i kusur godina živim u ubeđenju da me samo bes pokreće i čist inat prema spoljnom svetu, da neki otrov kola venama, jedna svest ubijena i izmučena, bez trunke empatije prema ljudima. Ne znam kako sam postao mizantrop, kako sam se otuđio, ono što je vreme pokazalo je da sam u tome jako dobar, da učinim da me ljudi ne vole, da me iskreno zamrze i odbace. Pretpostavljam da i kamen gori kada ga poliješ benzinom, jer moj plamen ima kratak dah, muči se i s’ vremena na vreme mu treba anestezija, nešto žestoko, neki burbon, sa dve kocke leda, pa nek’ se jebu svi oni koji misle da je domaća rakija bolja, sa onima koji smatraju da je greh kvariti viski sa ledom. Retki su ti momenti kada pomislim kako je to imalo neki svoj pravac i smer, nije bilo naglo, od jednom, kada imam utisak da sam bio u živom blatu i potonuo vičući, urlajući u pomoć, da sam tonuo sporo, da sam tonuo dugo, dovoljno dugo da se pomirim sa ishodom, a ishod je upravo kreatura koja sam postao, to je blato iznedrilo.

Vukao sam se trotoarom, dobro nisam se baš vukao, ali recimo da je jedna polovina mene pokušavala da promeni smer mog kretanja. To bi značilo i promenu ishoda tog kretanja, svrha bi izgubila smisao, a ja bih se osećao potpuno isto, ali ona druga polovina mene bila je jako uporna. Godina proizvodnje mi takođe ne dozvoljava da se krećem brže, ali stići ću do cilja svakako a nemam gde da zakasnim.

Sam put mi je takoreći mučan, osećam se kao stranac u gradu u kome sam rođen, porastao, škole završio, zaposlio se i oženio, sve ovo liči na onog čoveka koji se utopio u blatu, ali je činjenica da ni malo ne uživam u ulicama koje vode do stana moje ćerke i zeta. Tamo gde je bila Simina kafana sada je mini prodavnica robe široke potrošnje, tombola je danas stambena zgrada crvene fasade i hladnih metalnih gelendera od kojih mi se povraća i nema kuća u kojima su živeli Steva, Zoki, Momir, Damir, Miroljub, na njihovim mestima su sada perfektne stambene zgrade i tržni centri sutrašnjice, a ja se osećam kao da im je neko povadio krstove i preriljao grobove da im se ne pozna počinka i svaki put se naježim, ali me isti vrag tera da prođem tuda, isti onaj koji me tera i da se gledam u ogledalo svako jutro. Ispred ćerkine zgrade stoji lep šimšir, vitalan, pastelno zelen, oduvek je tu, to je jedna retkost koja mi izmami nešto nalik na osmeh na lice, razobličeno do neprepoznatljivosti, ali ja znam da je iskreno. Volim pre nego krenem da se penjem uz stepenice da pređem rukom po njegovoj površini, to mi istog trenutka unese neki mir u napuklu dušu, koji mi je preko potreban kada idem kod ćerke, naročito posle svega što sam joj priredio.

Reći ću samo da nisam bio najbolji otac na svetu, nisam se trudio da budem i uspeo sam u tome, a ona mi je nekako oprostila, našla je način da me voli ovakvog kakav sam postao, verovatno zato što ona još uvek pamti onog čoveka koji sam bio pre nego što sam se utopio, a meni je ostao samo prezir moga zeta da me greje, da mi hrani savest, da kompenzujem.

Pritiskam 34 na interfonu i javlja se muški glas, ja kažem promuklo „Kostadinović“ posle koga se čuje zujanje koje odobrava ulazak. Vožnja liftom traje čitavu večnost, prevrće mi se u utrobi, smišljam šta ću da kažem, neki izgovor da ne prekoračim prag, da se ne zadržim, nešto uljudno posle svega, ali u trenutku kada kreće da mi se javlja lift se zaustavi i kroz staklo vidim njihova vrata, a reči mi iščeznu kao da nisu ni postojale. Taj deo hodnika od lifta do njihovih vrata prelazim k’o popišan, kao da idem na streljanje, a od prilike na pola te dužine se otvaraju vrata. Ranijih godina bi unuka Julija istrčavala u susret širom otvorenih ruku, spremna za zagrljaj, ali su to učestale svađe između mene i ćerke i zeta promenile. Sačeka me zet Milentije, osmotri me namršteno, nema ćao, nema dobar dan, ko mu jebe mater, okrene mi leđa i procedi kroz zube „Tvoj otac“. Posle par sekundi se na vratima pojavljuje moja ćerka, koja uvek kaže „Zdravo tata“, krene da mi prilazi, oči krenu da se magle, ja ispružim ruku, odbijem nalet emocija, nakašljem se da bi o istom trošku rekao i dobar dan, nerazumljivo i mufljuski, a onda u tišini dišemo duboko, ne moramo da pričamo, vidi ona da je meni teško, da nisam samo ostareo, nazire se tu još pored godine proizvodnje, ali kamen odoleva i kiši i vetru dok se ne raspukne, tako ću i ja kad puknem da nastavim život u komadićima.

Ne odlazim im često, skoro nikad ih ne posećujem, prihvatio sam to, čujemo se telefonom jedanput u mesec dana i to je sasvim dovoljno, ali ovoga puta sam morao nešto da im donesem. „Hoćeš da uđeš tata, na pet minuta, da popiješ kafu?“, upitala me je, a ja sam na to odgovorio „Ne, ne, ne mogu, imam neka posla, došao sam samo da ti dam ovo, za Juliju“, a onda sam izvadio malu kutiju u ukrasnoj hartiji sa mašnicom i nezgrapno joj tutnuo u ruke. „Tata setio si se!“, rekla je Nataša, ali sam ja već okrenuo leđa i tako otuđen procedio kroz zube „Da, da… da“, više klimajući glavom i kašljući. Rekli smo doviđenja i zatvorila je vrata polako, a ja sam krenuo ka liftu. Polako, k’o popišan. Kada sam uhvatio ručku od vrata, čuo sam dečiji glas, moja unuka, moja Julija, „Vidi mama, deda mi je kupio mindjuše za rođendan, iste kao one što sam imala, one lepe!“. Jednom prilikom kada su kupali dete, zaboravili su da joj ih skinu i  jedna minđuša je upala u slivnik i odplovila u nepovrat, da bih ja pola nedelje kasnije, gotovo dva dana pred detetov rođendan naleteo na iste takve u izlogu zlatare i po milioniti put pomislio kako je sudbina stara kurva. Proverena. Nisam se dvoumio, odmah sam ušao u zlataru.

 

11 мишљења на „Jedan od onih susreta

  1. ne umem da srocim one milozvucne hvale, tako da je lik iz tvoje price presao za trenutak u mene. 🙂 Prica je predivna. “ Volim pre nego krenem da se penjem uz stepenice da pređem rukom po njegovoj površini, to mi istog trenutka unese neki mir “ mi je navika kada vidim simsir. “ a onda u tišini dišemo duboko“ je poenta odnosa. Hvala ti 🙂

  2. …“kao da se klupko vremena razmotalo, slike su se naređale gotovo svetlosnom brzinom i mi nismo ni videli ni okusili, ni malkice, proteklo nam je kao pesak kroz zatvorene dlanove i nismo bili u mogućnosti da zadržimo jedno malo zrno, sitno, pišljivo, koje bi samo nama značilo, nismo stigli ni da naučimo, da probamo da učimo, da se adaptiramo, a voda je odnela sve i ostavila samo nas, gole golcate..“.

    „…Sam put mi je takoreći mučan, osećam se kao stranac u gradu u kome sam rođen, porastao, škole završio, zaposlio se i oženio…“

    „Zadnjih desetinu i kusur godina živim u ubeđenju da me samo bes pokreće i čist inat prema spoljnom svetu, da neki otrov kola venama…“

    Маестрално си урадио и овај „домаћи“…нисам још увек стигла да прочитам више, али и ово што сам прочитала значи да јако, јако добро пишеш за мој укус…и пази ово није ласкање. Ја ти не спадам у такве…код мене ти је “ што на уму то на друму“…или ћутим и не коментаришем или пишем оно што заиста мислим…;)

      • Наравно…презирем лаж…
        Хахаха, ниси ми ти по укусу него твоје писање 🙂
        И да, ја читам пост. Заиста га читам. Не прелетим погледом. Када имам времена читам, када немам шта се може. Али никада нисам површна. Уопште у животу, па тако и у блоговању…да ли читам или пишем, свеједно…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s