Belfast twist

Još jedan domaći, Rada me je nominovala, reči su torta, sunce, ljubav, proleće, mačka.

—

Baš dugo nisam dolazio u rodni grad. Ima sigurno dvadeset godina, ako ne i koja preko. Nisam nostalgičan. Otac stalno govori da sam pobegao i u početku sam preispitivao tu konstataciju, a onda kako je vreme odmicalo i jelo naše živote komad po komad ja sam počeo da se svako malo slažem sa njim, na rate, dok ih nisam otplatio, sve do jedne. Sada više ne preispitujem, ni sebe ni druge. Svakako ne razloge koji su doveli do toga da vodim ovakav život. Čekao sam, ćutao, posmatrao, gledao svoja posla, a onda sam ugrabio priliku i otišao, zajahao sam talas, snašao se, adaptirao, počeo da živim; Ženeva, Pariz, Njujork, pa London na kratko i Maribor. U Sloveniji sam osetio blizinu koja je postala neprijatna, poželeo sam da pobegnem što dalje, a onda sam mogao da biram, izbor je pao na Belfast i dan danas sam tamo. Posao je dobar, cveta, ljudi su ok, klima mi odgovara, more je relativno blizu, šta čovek više da poželi. Hrana je dobra, ekvivalentna temperamentu svetine u pabu u kome toče najbolje pivo na svetu. Ljudi često govore da su Irci slični nama Srbima, mogao bih da posvedočim u prilog toj konstataciji s’tim da bih nešto dodao, a nešto oduzeo, kako bilo, mene su prihvatili ovakvog kakav sam, na poslu, u pabu, u restoranu… Majka me je do skoro kritikovala što se nisam oženio kada sam imao priliku. Što živim sam, kao pas. Nije ona nikada izgovorila tu reč, pas, ja sam, ali ponekad u njenom glasu preko telefona kao da mogu da čujem tugu i gnev istovremeno, sklopim oči i mogu i da je vidim, kako kritikuje, mlati tankim koščatim prstom ispred nosa, moja majka. Imam neka pomešana osećanja u vezi sa tim, pitanjem moje ženidbe. Mogao sam, nije da nisam i sada kad pogledam unazad, nije postojao razlog, makar ne konkretan da se ne oženim. Bili smo mladi, ja sam čekao, posmatrao, tražio posao, raspitivao se, ona me je pratila, osmehivala se, davala potporu, nije htela da mi staje na put, da mi smeta. A onda sam počeo da putujem, i tada smo počeli da se cepamo kao tanka hartija, nisu nam trebali šavovi, nego tačno na polovini. Nije bilo burno, naprotiv, tiho, bez teških reči, bez ikakvih reči kada malo bolje razmislim, nije bilo ni raskida, samo smo se otuđili i vetar je odneo dve polovine nekada čitave stranice u suprotnim smerovima. Od trenutka kada sam boravio u Njujorku prestali smo da se zovemo telefonom i od tada je nisam ni video ni čuo. Moji su prestali da mi govore o njoj jako rano, na moj zahtev, da bi zatim prestali da mi javljaju bilo kakve vesti osim onih važnih.

A ova je bila jedna od tih. Mlađi brat je rešio da se ženi, a meni je naredio da dođem nekoliko dana ranije, pre svadbe, na momačko veče i na porodični ručak, da upoznam mladu koja je njegova dugogodišnja devojka pa tu za mene nema nepoznanice, da će mi u suprotnom otkinuti jaja, a pošto mlađi brat mora da se sluša nisam imao izbora. Uzeo sam odmor koji nisam planirao da uzimam, kupio kartu, spakovao kofer, seo na avion i otputovao. Ništa lakše.

Na aerodromu sam uzeo taksi iako su se prijatelji nudili da me sačekaju, nisam želeo nikoga da opterećujem. Čela naslonjenog na staklo, posmatrao sam kišne kapi, kao krupne suze kako se slivaju, dok se rastojanje od mene do mojih smanjuje. Ovo proleće mi po svemu liči na jesen, gotovo je isto kao u Irskoj. Teški oblaci nalik na komade grubo iskidane vate tromo se pomiču preko svoda, u krdima. Sunce kao da se stidi, kao da čeka skriveno iza oblaka, kao glumci iza zavese, ne želi da me pozdravi. Rekao sam taksisti da me ostavi dve ulice ranije, da protegnem noge. Otvorio sam kišobran i zaputio se kući. Koračao sam polako, kiša nije bila jaka, hladan vazduh mi je prijao, posmatrao sam. Ulica se nije puno promenila, ali je ostarila, kao i čovek. Plašila me je ravnodušnost i umor kome sam davao prvenstvo nad emocijama. Nikada nisam bio euforičan i ako je ovo bio pravi trenutak, ja sam ga propustio. Stigao sam ispred zgrade u kojoj sam porastao. Stara predratna građevina, masivna drvena vrata. Ofarbali su ih u zeleno, sećam se da su ranije bila crna. To je novo. Ispred vrata je na stepeniku stajala jedna velika mačka, sva narandžasta i bela, sasvim mirno kao da me se ne plaši. Zastao sam. Nikada nisam bio fan mačaka, posmatrao sam je i pomislio nešto u fazonu sada će da mi kaže „kasniš“, onako odsečno, međuitm ona mi je okrenula zadnjicu i odšetala mirno. Tada sam shvatio da je u pitanju mačak.

Osetio sam nešto u stomaku, kao trema pred ispit, udahnuo sam tiho, izdahnuo još tiše, popravio kravatu i ušao.

Svi su bili tamo. Ujke, ujne, stričevi, tetke i teče, babe i dede koji su živi i ostala rodbina, braća i sestre sa decom i bez dece. Hteo sam da zažmurim da taj nalet, kao plima, kada te svi ljube i grle i postavljaju pitanja, prođe što je pre moguće, ali je trenutak trajao i trajao. Video sam se sa bratom, čestitao, izljubili smo se uz nezaobilazan osmeh, čini mi se da je to bilo retko iskreno sa moje strane, posle dužeg vremena. Pozdravio sam oca, rukovao se sa njim i poljubio majku. Dao poklone, sipao piće a nedugo zatim je počeo ručak. Shvatio sam da mi je nedostajala mamina kuhinja koliko god da u Irskoj imaju dobre restorane. Konverzaciju sam se trudio da izbegavam, odgovarao na pitanja, po mogućstvu kratko, mada je glavna tema bila venčanje i torta. Iz nekog razloga je postojala podela mišljenja u vezi sa tom mladinom tortom, mene ta tematika nije zanimala. Kada je ručak bio gotov, prešli smo u trpezariju, došli su još neki prijatelji i komšije, pa je sve počelo da liči na banket, na neku sedeljku sa previše ljudi na tom prostoru za moj ukus, iako je neke bilo prijatno videti i razmeniti reč sa njima. I dok sam ćaskao sa komšijama i prijateljima nešto kao da mi nije dalo mira, neki svrab se javio, od onih koji ne mogu da se iščešu. Brat me je povukao na stranu. „Neko hoće da te vidi“, rekao je tiho i pošli smo u kuhinju. Tamo je čekala ona. Izgledala je kao da je vreme nije ni okrznulo, kao onog trenutka kada sam je poslednji put video da stoji ispred mene, u svoj svojoj lepoti, sa osmehom kao nekada i pomislio sam da ću da se ugušim. I vazduh i reči su zapele u grlu, ključalo je u glavi, bilo mi je pretoplo, a ona se osmehnula i primakla mi se kao da klizi po tankom sloju vazduha u svojoj haljini. Poljubila me je. Posle svega, ja sam jedva uspeo da ispljunem jedno bedno zdravo. Predložio sam joj da pređemo negde gde bi smo mogli da razgovaramo na miru, pristala je.

Dugo smo pričali o životu koji smo vodili pošto smo zajedničku stranicu iscepali. Nije se udavala, zaposlila se. Nekoliko propalih veza kada je odlučila da će proći puno vremena pre nego što se ponovo osmeli da ode na dejt. Smejali smo se. Osetio sam opuštenost, ekscitirano stanje uma i tela usled njene pojave koje teško da mogu da objasnim, kao da sam posle dužeg vremena ponovo izronio na površinu i snažno udahnuo, dodirivali smo se rukama i pravdali to gestikulacijom, ja sam se gubio u njenim očima i usnama, slušao sam njen glas kao divnu melodiju, a onda sam kraičkom oka uhvatio brata kako stoji sa čašom u ruci skriven iza vrata i gleda. Smeje se, zadovoljan je. Posle dužeg vremena mi je umesto srednjeg prsta pokazao palac, pre nego što se sklonio. Tada sam shvatio suštinsku važnost mog dolaska. Ponovo sam gledao u nju i znao sam da će moj život da dobije još jedan obrt. Belfast twist, pomislih u sebi, a ona se nasmejala kao da mi je pročitala misli. I tada sam osetio nešto što dugo nisam, najveći deo svog života zapravo, osetio sam kako se topi ledeni breg u mojim grudima. Osetio sam ljubav.