Sladoled

Labilna zadala, krećem na izvršenje, reči su: porez, cipela, krv, urgentni, sudija.


Njegov otac je često koristio tu reč „urgentno“, prečesto ako Luku pitate. Koristila mu je kao izgovor da ne bude kod kuće, da ne bude sa njim. Iako je imao tek 6 godina, smetalo mu je to očevo ponašanje, svi ti silni urgentni poslovi koje mora da uradi toga trenutka ili će se svet srušiti. Da je makar nedeljom vreme provodio sa njim u dvorištu ili u vinogradu, zamišljao je kako idu sa mrežom da hvataju leptire ili da bacaju frizbi, nešto jednostavno što rade otac i sin, nešto što nije toliko „urgentno“, nešto čime će oca da ukrade makar na jedan dan. Za sebe.
Otac je visok čovek i mršav, prosede kratke kose počešljane u stranu, uvek obrijan i kada bi prošao kroz dnevnu sobu u vazduhu bi se dugo zadržavao miris njegove kolonjske vode. Uvek u košulji, uvek ozbiljan, uvek u žurbi sa nekim hartijama, fasciklama u ruci, neki nemir duboko usađen u njega kao da mu nije dozvoljavao da makar na pet minuta posedi sa svojom porodicom. Kada bi ga pitao kuda će ugledavši oca na vratima kako se sprema da izađe, otac je odgovarao kako mora da plati račune, da plati porez i još neke dažbine. „Jel mogu sa tobom?“. „Ne“. „Molim te, povedi i mene!“. „Ne“, kratak odgovor koji je već znao unapred, i Luka je počeo da shvata kako nikada ne želi da poraste, jer je svet odraslih dosadan i suviše urgentan za njegov ukus. Otac mu se jako retko smejao, bio je tih, povučen i ozbiljan čovek, dugačkog, mršavog lica, voleo ga je ali osećao je, iako šestogodišnjak, kako se jaz među njima bespovratno produbljuje i definitivno je zamrzeo reč urgentno.

Leti je vreme provodio napolju, u dvorištu ili vani, na ulici, ali se nije igrao sa drugom decom. Poznavao ih je sve imenom i prezimenom i na tome se završavalo. Hodao bi trotoarom i posmatrao ih kako šutiraju loptu, nekada bi ga zvali da šutira sa njima, a on je samo odmahivao rukom i nastavljao svojim putem. Kao mator, ruku skupljenih na leđima, zagledan u put kojim gazi hodao bi polako pored komšijskih kuća do sanduka sa sladoledom, dalje do reke i nazad. Nekada bi mu majka dala sitan novac za sladoled, ali to se nije dešavalo svaki dan. Sanduk sa sladoledom se nalazio gotovo na kraju ulice gde je počinjala obala  i šetalište, prodavačica je bila krupna žena, ogromne tršave kose, crne kao ugalj. Zvala se Gordana. I dan danas se zove. Teta Goca je imala onaj osmeh koji sva deca vole i kratke debele prste, nije imala prsten na jednom od njih do duše, ali je Lukina omiljena osoba broj 1. Omiljena osoba broj dva bio je stari sudija u penziji, gospodin Dragan Životić, koji je stanovao odmah preko puta sanduka sa sladoledom. Čika Gile je bio okrugao čovek i bez obzira na godišnje doba, on je imao prsluk sa jednim džepom sa leve strane u kome je stajao džepni sat. Čika Gile je imao bele brkove kao onaj morž sa reklame, debele naočare i skoro nimalo kose i stalno je odlazio na šetalište pored reke, na klupu da čita. Čika Gile je uvek nasmejan, kod njiega ne postoje urgentni poslovi i on Luki uvek kupi sladoled kada se sretnu. Skro uvek. Zato je čika Gile omiljena osoba broj 2!

Taj dan se ni po čemu nije razlikovao od ostalih. Bila je velika vrućina, gotovo da nije bilo saobraćaja a ni vetra. Vetar se pojavio pred suton, sramežljivo, Luka je zagrlio drvo i gledao sunce crveno kao krv, imao je utisak da nikada neće biti veće, kao grejpfrut, otečeno kao da će da pukne i prospe sladak sok koji privlači muve i osice, treperilo je na nebu koje je bilo prošarano crvenom i narandžastom, pa bledo plavom, ljubičastom u tragovima i smaragdno zelenom sasvim gore. Disao je sporo. Reka je bila mirna ispod njega, kao da se nije kretala, kao da je stajala mirno, krošnje su šuštale i nisu se čula deca koja vičući jure za loptom. Mislio je na oca koji celog dana nije bio tu, ni na ručku. Kao zamahom čarobnog štapića ispred njega se pojavila devojčica u snežno beloj haljinici. Imala je dve velike kike sa mašnicama i lančić na leovj ruci. Imala je i ime, Ljiljana, stanovala je pet kuća dalje od luke, a kuću pre čika Gileta i imala je isto godina kao i Luka. Falila joj je jedna cipelica. Gledali su se par trenutaka, nisu progovarali, a kada je video male suze kako sjaje na njenom licu, Luka je uplašeno upitao „Zašto plačeš?“, nekako kao da se plašio kakav bi odgovor mogao da bude ali umesto toga ona je samo ispružila levu ruku i pokazala prstom na gomilu granja koje stajalo nabacano dalje pored reke. Tamo joj se noga zaglavila dok se igrala i cipela je ostala zarobljena u trnju, nju napravila na pepljugu, a čarapa se isprljala i okvasila mokrom zemljom. Zašto je došla kod njega, umesto da otrči kod roditelja, bila su neka od pitanja koja je Luka postavljao samom sebi dok se približavao gomili koja je zarobila cipelicu. Pokušao je da se popne, da je izvuče ali je samo uspeo da se izgrebe na trnje. Ništa strašno mislio je, čak ni ne boli, a Ljiljana je stajala sa strane i gledala u njega. Pokušao je još jednom ali bez uspeha. Da mu je sada otac tu, ali on verovatno rešava nešto urgentno. Čika Gile je sedeo na klupi malo dalje i čitao knjigu. Luka je odmah otrčao kod njega, objasnio o čemu se radi i čika Gilče je nespretno ustao, zakašljao se, stavio naočare u kožnu futrolu i pošao sa njima. Nespretno se popeo na gomilu trnja pa kad je ugledao cipelu izvadio sa lakoćom i uz smeh od koga mu se uvek tresao stomak pružio je Luki. „Izvoli“, rekao je Luka Ljiljani dok joj je davao cipelu. „Hvala“, rekla je ona njemu, uzela ga za ruku, primakla se očas posla i posadila mu jedan mali poljubac na levi obraz, a Luki se oči raskolačiše i usta otvoriše. Pocrveneo je istog trenutka kao repa, a Ljilja se smeškala. Čika Gile ih je posmatrao, brisao naočare pa oči, odavno nije bio svedok ovakvoj iskrenoj dečijoj ljubavi, osetio je svoje srce kako kuca drugačije, ovoga puta ga nije probadalo, niti je preskakalo. Smeškao se, stomak mu se tresao, a onda je predložio: „Hajde samnom da vam čika Gile kupi po sladoled, pa kući“.

Reči su: smrt, krv, znoj, maslačak, vrabac; nominujem Horhea, Gagu, Trešnjicu, Utočište i Paladu (Bobaboba 🙂