Nagrada za strah

Plivam po prašumi, tražim znak ili skup znakova, usmerenje, po mogućstvu zbir, rešenje, ali to bi odveć bilo lako. Ne postaje interesantnije, postaje zamorno i nazire se agonija, kao vrtlog, pust i bezživotan, preti da me proguta u jedno veliko ništa, moram da izronim i ostavim prašumu za sobom i tada dok mašem rukama za spasenje žive glave ja shvatam! Ne treba meni vazduh, ja ne dišem, niti sam disao odkad sam pristao da zagnjurim glavu.  Nisam čak ni žmureo, hteo sam, ne, želeo sam da vidim sve te zgrade oko sebe, lijane, sukulente, kreature koje žedne sanjaju svoj san, grabljivice i grabljivce i majmune što se penju, smeju se i češu zadnjicu jer za bolje ne znaju. Nisam disao samo sam gledao i tražio, nadao se da će da se ukaže, kao biser u onom filmu kome sam naslov zaboravio, da zasija, da zaslepi, kao nada, kao slamka. Sećam se, da je glavni lik i curu maznuo, pošto je isplivao. Možda bi i sam osvojio nešto kada bi isplivao, pa udahnuo, ili kada bi zasvetlelo. Ali to bi odveć bilo lako. A i šta da udahnem kada ni ne dišem?

Ne bih nikada pristao na raj, jer to je šarena laža, opsena za slabe, ali bih nagradu drage volje podelio sa samim sobom i pojeo u slast jer srcu treba , srcu nedostaje da popuni taj jedan prazan prostor sakovan tišinom. Tu nema prašine, nema vetra da je pronosi kroz prazninu, nema ničega što bi moglo da se zadrži, da ostane, čak ni zaglavljeno, uklješteno. To nije ni tunel, tuneli služe da nekoga spoje, da premoste ili da neko ode, da pobegne. Odavde niko ne beži, iz tog kutka srca nema ko da ode jer niko nije ni došao. Nema razlike između onoga na površini i onoga duboko ispod, nestala je. Ruke mlate da izađu van, tamo je neko slabo svetlo, gotovo sivo i komeša se, ali se približavam i kao da sa svakim metrom bliže ta praznina u srcu postaje malo ispunjenija. Naravno, to je takoreći optička varka, ali prija kad osetiš da drugačije kuca, kao da si napravio pomak i svetlo je jače i komešanje učestalije, sve su prilike da izroniš i osetiš toplinu vanjskog sveta, ali taj trenutak kada kada glava probije granicu koja deli dole i gore, kao da te neke ruke uhvate za vrat i povuku protiv tvoje volje i toneš, ne možeš da se otrgneš i uspostaviš kontrolu, stvori se pritisak u ušima i odjednom nema više ni svetla, jer prašuma je mračno mesto i na površini nije bolje, nema skupa, nema zbira, ni rešenja i nema bisera da svetli, da pokaže put. Ne nisi mrtav, to bi bilo lako, ali praznina u srcu i dalje postoji. Živ si, ne dišeš, gledaš, nisi isplivao; ne postoji gore i dole, postoji samo jedna dubina, mračna i strašna kao ambis, identična sa prazninom u tvom srcu.

 

18 мишљења на „Nagrada za strah

    • nije to moja praznina, moja je samo opservacija i empatija, ali je pitanje svejedno dobro, ako krene meni da se prazni srce nekim pukim slucajem, a da najgore tek dolazi, to moze da bude a i ne mora da znaci, kolektivno i pojedinacno gledano 😉 ja jos uvek disem, mada nisam siguran da li je pamet naknada, sto bi gost rekao… 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s