U potpunom mraku

Rano jutro, pada kiša i još uvek je mrak. Sedim, gledam, ćutim. Slušam kako kapi prave zvuk. Nema ljudi na ulici i kao da kiša razgovara sa vetrom, sa asfaltom, sa lišćem na granama. Jedan prolaznik, usamljen, ide na radno mesto, gledam ga, kako odmiče. On ne razmišlja na taj način ali i on čuje taj razgovor koji kiša vodi sa okolinom samo ne zna da je to to, jer ne želi… Sve će se to prekinuti gotovo u trenutku i nestati jednom kada ih bude više. Za koji sat. Hladnije je, prava jesen, iako sam se nadao da će možda leto zakoračiti malo u septembar, možda malo i od oktobra otkine, kao komad čokolade, makar jednu kockicu, pre nego što krene da opada lišće. Meni ne smeta. Ja volim jesen. Ne mrzim ni jedno godišnje doba, ali sada nije o njima reč.

Juče (ili prekjuče) sam saznao, takoreći, novu definiciju za smog. Definitivno nove sastojke, kojima me biologija nije naučila. A sve vreme je bilo pred nosem, video sam, znao sam, samo nisam mogao da imenujem, da izustim. Ne znam zašto, valjda nisam imao potrebe, a ima previše imena, presonifikovano je, otelotvoreno u svim porama postojanja… Utočište hvala ti 🙂

S’ vremena na vreme izađem na terasu da proverim da li kiša još uvek šapuće i šta, sada jasno vidim jedan lik, viče, grdi, opominje i nešto ga boli. Ima tu više od izduvnih gasova, od aerosola, čađi i prašine. Ima tu čađi i prašine od izgorele duše, oblak tuge, pa srdžba i bes. Nemoć, kukavičluk, neispunjena obećanja, sitne laži i pokvarene istine… Ima  i ljubavi, onih školskih, koje se bude kad i septembar, nekada su iskrene, a nekada ne, pa brige i požrtvovanja… Lice nije ni muško ni žensko, ali je tu i ja ga sada vidim jasnije nego ranije, kao na dlanu. Stojim kod dovratka i gledam kako kiša pada. Sve se nešto mislim hoće li uspeti da spere sve da ovo lice ne bude više tužno? I ako spere hoće li moći zemlja sve to da primi, da sakrije? Možda zato ove godine kiša pada jače, duže i upornije nego ranije.

Gledam kako napolju svetlo osvaja prostor i ljudi je sve više. Svetiljke ne rade. Nema više potrebe. A duže su mi trajala ona jutra, kada se sunce uspava i sve je mirno i tiho. Ili mi se samo čini?

*Još jednom da napomenem da sam neke delove pozajmio, neke doslovce prepisao (jer drugačije ne bi imalo smisla, bar za mene) i nadam se da nikoga time nisam uvredio, a pogotovo ne autora, nešto sam i linkovao, bez dozvole, opet nadam se da autor nema ništa protiv, još jednom pozdravljam i zahvaljujem se.

11 мишљења на „U potpunom mraku

    • Moze da se kaze i nokturno, mada sam hteo da teziste stavim na ovaj deo sa „smogom“ i to kako u vazduhu ima mnogo vise onoga sto ne vidimo od aerosola i ovih hemiskih otrova… spremam jos jedan „noir“, mora malo da odlezi da odmori 🙂

  1. „A duže su mi trajala ona jutra, kada se sunce uspava i sve je mirno i tiho“… To, Dule! 🙂 Bas tako svako jutro kada izadjem na balkon sticem utisak da nigde zive duse nema, samo mirisi, obrisi i pevac bez voznog reda i kalendara.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s