Slika kao hiljadu reči

Pre svega… idem ulicom danas nekim poslom i osetim miris zimnice. Neko je počeo da peče paprike. Gledam u nebo, sunce greje, nekako mi nikako ne liči na jesen, slika m ise ne uklapa, taj dojam, znate već, a onda se setih ovog teksta…

Pusti me na tren, nekada taj tren traje toliko dugo, da ne znam ni koliko je vremena prošlo između dva rolerkostera, između dve vožjne, ali kad me ponovo ščepa u svoj besmrtni zagrljaj, taj svojevrsni deja vu…
Svako ima svoj okidač, neko ni ne zna, neko ga iščekuje željno, kao droga, osećanje isprovocirano vremenom u kome živimo, vremenom u kojem smo živeli, osećanje vezano za sve one divne i drage ljude koji su bili tu nekada, a onda ih je uzelo nešto neminovno, možda nešto opako…
U mom slučaju, mirisi imaju tu opijajuću moć, ništa nije dovoljno snažno, da me prekine u sred kretanja ka nečemu i izvede iz ravnoteže, ne bi li me odmah zatim bacilo u neko vreme koje je davno prošlo i koje čini mi se, nikada se neće vratiti, tako jasno distancirano od zbilje, nestvarno i vidim kako me privlači k’ sebi. A ja priželjkujem, iz potaje, svestan da i ako bi se sve ikada moglo ponoviti, ili makar deo, nestala bi magija, a i nikada nisam voleo prepričane, ponovo ispričane priče.
Primetio sam to dosta rano, pred kraj osnovne, možda to ima neke veze sa time kakav si unutra, kako osećaš stvari oko sebe, doživljavaš bitne i neke manje bitne pojmove, možda stvar vaspitanja… Neki ljudi ceo život prožive i ne osete ništa, ogrube kao kamen za pete, sa sitnim rupicama, sa ožiljcima od svega onoga što nije uspelo da ih dotakne dublje od kore, od zaštitnog sloja… kao mesečeva površina, izrovašeni.
A dešavalo se u proleće, još uvek je dovoljno hladno i ne smeš da skineš jaknu, a neko zubato sunce nagoveštava niz promena. Razlete se ptice i oboje nebo i razduva se vetar kroz ulicu, pa proleti, kao klinac na triciklu,u mornarskoj majci, uvlači se u okovratnik i rukave, uvlači se u nozdrve i ja počinjem da se budim iz zimskog sna, polako i sigurno, u hodu. Topi se asfalt pod nogama i nestaje mi čvrstog tla i ja tada shvatam da mi ono ni ne treba. Slika kao hiljadu reči, drage osobe i neki proživleni trenutci, kada sam se osećao besmrtan, spokojan, kompletan i sve to traje sekundu ili dve, to je onaj deo racije koji, svestan da sanjam, nikada nisam mogao da pojmim, trajanje.

26 thoughts on “Slika kao hiljadu reči

  1. Sjajno, Dule, sjajno!
    Verujem da „ima neke veze sa time kakav si unutra, kako osećaš stvari oko sebe, doživljavaš“…
    Ali način na koji to umeš da dočaraš drugima je magija i poznaju je samo retki…

  2. Razumijem te za mirise. I sam imam mnogo testera na obroncima duše, na onim dijelovima koje ne može da dohvati kamen za pete, onaj hrapavi dio za koje se držim grčevito prstima kao planinar na nepoznatom usponu.
    pozdrav
    p.s. neću da ti hvalim post, nemam dovoljno dobrih riječi jutros

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s