Ples u mutnoj vodi (ili igra mačke i miša)

Bežiš, znas da si daleko, ali senka onoga ko te juri je uvek nekako za tobom, pa čak i iznad glave ti se nadvije na momente. Ne da ti da se opustiš. Krupne graške znoja padaju na tvrdo tlo po kome bežiš, teške kapi se slivaju niz vrat i obraz. Majca se slepila i otežava ti pokrete koji omogućavaju grudnom košu da se raširi taman toliko da primi još malo vazduha ne bi li mogao da nastaviš da trčiš. Da bežiš. Okreneš li se da se suprotstaviš, znaš da će te progutati. Kao velika riba malu. Težina tog usuda koji ti je za petama ma koliko ti brzo trčao, je tako velika da ne bi podneo kada bi stao. Pitanje za milion dolara: može li se uopšte pobeći?

Ogromne ruke, rošave, lice iskrivljeno, sasvim dovoljno strašno da ne želiš da ga gledaš ni za milion godina, zadah koji se pamti, koji smrdi na sve ono što u ovom svetu ne valja, masivno telo, naizgled tromo, ali ažurno u želji da te stigne gde god da si.  I uspeva mu. Star je koliko i čovečanstvo, vremenom je rastao do neverovatnih dimenzija, na račun nas samih, skupljao u sebe svu našu prljavštinu, sve naše grehove i devijantnosti društva okupanog spletkama intrigama, mržnjom, ljubomorom, ratovima… Ali nije nemoguće uteći. Samo treba biti uporan, treba biti pametan, promisliti dobro i iskoristiti za beg. Ispitati opcije, kao u partiji šaha.  Isplanirati potez i skrasiti se daleko od pogleda, od dometa delovanja te sile koja bi da te preobrazi, da te slomi, sve ono što jesi, što si bio i što se nadaš da ćeš biti. Sve ono čemu težiš, čemu stremiš i priželjkuješ da zgrabiš, bićeš srećan ako te grdosija ne ćapi ranije. Od tog stiska nema nazad. Taj jedan te promeni kompletno da se više ne prepoznaješ, gubiš identitet i sve što predstavljaš, kakvog te znaju, cene i poštuju. Vole, na koncu.

Taj trenutak kada si promislio, sakrio se, prestao da trčiš, sam si i mrak je. Mišići te bole, ali si zadovoljan ne osećaš prisustvo. Na trenutak si srećan. Gotovo lud od sreće, urlaš. Pogledaš u baru i vidiš odraz dovoljno strašan da ga više ne pogledaš čak ni dok se briješ. Da poželiš da ga odstraniš. Hirurški. Ruke ti postaju rošave, prekrivene krljuštima i svaka nosi jedan sićušan greh ispod, ušuškan. I oseća se kužan zadah, na sve ono što ne valja, na sve ono od čega si bežao i krio se.