Good Omens

Gledam kroz prozor, nije da mi smeta vreme, nije da mi ne smeta, indiferentan sam. Nisam fan kiše, nije ni da je nešto mrzim, kišobran imam, nosim ga kad treba, kada su dani ovakvi, ali mi rukavi uvek budu mokri, pa mi svejedno… Recimo da je ipak malo više volim, ili mi malo manje smeta, kako god…

No setih se jedne situacije kada mi je ortak Nikola Marić počinjao da radi kao šanker u jednom tek otvorenom kafiću, pa su bile pripreme za otvaranje (koje je bilo gala, hostese i ostalo, vode te do stola, titraju jajca i sl.), veliko spremanje, a šank prljav, ulepljen, zapušten i pun svakojakog đubreta, a po nešto je počelo i da buđa… Marić riba, žica za pranje se otupila, sunđer se pojeo, kućna hemija slabo učinkuje, Mara stavlja ruke na kukove gleda oko sebe, klima glavom, okreće se ka meni:

Potop bato moj, to ovde treba, al’ bez barke. I dan danas se nešto mislim da li je/koliko bio u pravu. Jedan Jehovin svedok mi neki dan na ulici kaže da su ljudi doterali cara do duvara i da Bog mora da umeša prste, kaže od postanja ga razočaravamo, ali sada je čovečanstvo baš preteralo. Ali nije sve tako loše kaže on, Sunce nikada neće da se ugasi, „ima jedan izvor“ koji ga beskonačno napaja…