Smrt je neprove(t)rena glasina

Sedimo u kafani, jedan naspram drugog, ispijamo piva, pričaš lovačke priče. Gledamo se u oči, ispod oka, pretvaramo se da se ludo zezamo, smejemo se na tvoje priče koje su jako interesantne, svi znamo da nije tako. Ti pričaš ponavljaš deset fraza, iznova i iznova, laži razblažene istinom, sa osvrtom na situaciju koja nas okružuje, kao da ovo prvo nije dovoljno gorko. Mlatiš rukama, sa grimasom na licu koju niko ne razume, ali se niko ni ne trudi, niko te više ni ne sluša, tu smo iz nekog (jbm li ga kog) pijeteta, tu smo da se vidimo, jer kada i to ne bi, ne bi se ni videli više. Klimamo glavama, kao da smo vežbali. Veliki lanac privezan ti je oko skočnog zgloba, na drugom kraju je kugla toliko teška da ti uskraćuje korak na dužinu lanca. Ali ti si zadovoljan, prezadovoljan šta više, tebi više od toga ni ne treba, jer tvoj ceo svet su tvoje priče, ovaj spoljni ne prihvataš, ne uzimaš u obzir, osim dnevnika, rekla-kazala. Nikada nisi ni imao potrebe jer nije imao ko da te nauči, da tamo negde postoje neki ljudi koji vole, crno vino, tvrd sir, lepe žene i miris mora, zvuk gitare ispod maslinovog drveta pomešan sa talasima koji udaraju u ritmu, a to je samo parče raja koji mi imamo ovde, na ovoj našoj jadnoj maloj Zemlji. Ti o tome ne razmišljaš, imaš svoju kuglu koju nosiš k’o odlikovanje, ona ti dozira delovanje, imaš svoju priču u kojoj si dobar, zapravo odličan i ono što me najviše rastužuje je da i kada nas ne bude za ovim tvojim stolom, sedeće tu neka druga dva, tri lika i slušati tvoje presipanje iz šupljeg u prazno.

Nezahvalno je o tome i govoriti. Ko je u pravu, ko nije, a ja ne želim da čekam kraj svega nama dragog, pa da ga potvrdimo zajedno. Ne želim da ti jednog dana kažem da sam bio u pravu, a ti klimaš glavom odsutno zagledan u ništa koje se desilo nama ispred nosa. Ne želim ni da budem u pravu. Ne želim da budem tu onog trenutka kada se desi. Ne znam čak ni da li želim da ti budeš onaj pored mene, ili da možda iz daleka sam posmatram stihiju. Kao cunami koji guta sve pred sobom. Imam neka pomešana osećanja u vezi toga. Kao da večito pokušavam da se stavim van situacije, u vizuru posmarača, a onda dok trepnem, ja sam već debelo akter, protiv svoje volje. Akter, bez prava na svoju volju, ničim izazvan, pion, bez prava na slobodan pokret. Svoj. Onaj koji dolazi iz moje glave.

Ako sve vidi, što se pravi blesav?