Igre svetla, senki i vida (i zdrave pameti)

Tokom studija razvio sam jednu takoreći ljubav kada su u pitanju beskičmenjaci, a konkretno Myriapoda, odnosno Chilopoda. Ne znam zašto, dopale su mi se te predatorne stonoge i sve vezano za njihovu morfologiju, ekologiju itd. Jedno vreme sam držao u terarijumu Scolopendra dalmatica, fantastično biće i sećam se da sam plakao k’o kiša kada je uginula (ne baš k’o kiša, al’ tu).  Godinama sam ih skupljao u neposrednoj okolini, prirodi kja okružuje rodni mi grad, čak sam i diplomski uradio na temu Pregled faune Chilopoda okoline Grze (ne doslovce, ali suština je tu). Bile i 2 nove vrste i svašta, fin rad, a i zezao sam se i po toj Grzi.

Čitao sam jedan članak o tome kako je lik u pakovanju novina koje se spremao da baci ili tako nešto (u Americi čini mi se),  našao giganteu i od tada pomno pratim po ćoškovima, u kupatilu (one vole kad je vlažnije, zamračeno i skrovito) ne bi li uhvatio neku skutigeru (one su jbno brze), a dešavalo mi se u dva navrata da u kupatilu nađem litobijusa. Prvi put mi je pobegao, drugog sam odgajio (da se tako izrazim) i pustio iza zgrade, u baštu.

Prevari me svetlo, senke, taman pomislim na zidu skutigera, priđem bliže sav ozaren, kad ono buba-rusa.