Na dohvat ruke

Dugo sam ti prilazio i često. Vraćao sam ti se svaki put. Kada bih u prolazu osetio da sam tu, da si mi skoro kao na dohvat ruke, umeo sam da skrenem sa svog puta svesno, da bi me drugi doveo do tebe i činio sam to rado, bez napora, bez kajanja, bez znoja.

Da me neko pita i sada bih opet. Ali mi ne ide. Put me odvraća. Kao vetar, neki me usud tera na drugu stranu, na suprotnu, svaki put kad isplaniram dolazak tebi. Neka nevidljiva sila mi skrati vreme boravka, neka čudna racija napadne mi misli i odagna mi želje da te sretnem. Makar na silu. Prepreka, stakleni zid, pa mogu da vidim kuda treba da se uputim, put do tebe i ništa više od toga. Osećaj da me neke nevidljive ruke drže i nedaju mi da koraknem ka tebi. Želja ne mora biti velika, treba samo da postoji, da bude iskrena, samim tim je i snažna.

Možda to neko kaže dosta. Možda je vreme da prestanem da se trudim. Ne i da želim, samo da se trudim. Da se umaram. Možda je to znak da trebaš ti da dođeš kod mene. Da pustiš da te tvoji mehanizmi dovedu do ovde, gde sam ja. Ne čekam, ali znam da bi se iznenadili silno ti i ja, ako bi se samo jednom desilo da se probudiš i kao novi dan, rodi ti se u glavi ta misao da ja uopšte nisam daleko, da sam zapravo tako nerealno blizu i ti poželiš da me dohvatiš, makar na neko vreme… makar na kratko… bilo bi interesantno.