Momma Look a Boo Boo Day

Zvala se tako grupa iz moje mladosti. Fantastični momci, fantastični muzičari. Slušam danas nešto malo Waitsa, malo Kafanki, malo Zappu, pa mi padoše oni na pamet. U to vreme (neke ’90) su bili jedna od najinspirativnijih grupa u gradu, po mom mišljenju, a ako ne to, ono su bili sigurno retki ako ne i jedini koji nisu svirali rock i metal (tada).

Ne znam kada su tačno nastali, ali znam da sam bio kao omađijan prvi put kada sam ih slušao i otada nisam propuštao njihove svirke (dobro možda po neku). Bio je neki festival u Domu Kulture, bio sam tek kročio u srednju školu ili na pragu da to uradim, svirao sam gitaru, bio napaljen na Gunse, imao sam kratku kosu, nosio spuštene tregere i karirane košulje (koje i dan danas volim da nosim) i pratio sam sva ta dešavanja, kojih nije bilo puno u to vreme, a sva su bila fino ispraćena od strane nas klinaca. Dan danas ne mogu da se načudim kako je ta „scena“ uspela da umre, da o(p)stane jedva, da se drži na dva, tri benda, koji su snimili neke albume skoro, ali slave nemaju. Tada nije moglo da se snima ko danas na svakom kompu kod ortaka, u njegovoj sobi, bilo je to sve mnogo teže i skuplje, nije bilo youtube-a… Oni su svirali u postavi: sestre Rakić (čini mi se) – glas & klavijatura, Vlada Vej – gitara, Meda – bas, Dule Buđa – gitara i Pera – vokal (Dule je kasnije postao fantastičan bubnjar i to je ostao do dan danas). Izašli su na binu kao da će da piju pivo ispred prodavnice, sestre ok, Vlada i Meda su uvek bili preozbiljni, ali Pera i Dule ko raspuštena banda, k’o da su u dnevnoj sobi, sećam se kao juče, Buđa je izašao zadnji, im’o neku crno-belu košulju i široke pantalone, ogromnu bradu i afro frizuru, seo na jedno malo pojačalo i nameštao zvuk svoje gitare, malo sviruckao onako opušteno, nonšalantno… Ne znam da li je Pera išta rekao u smislu obraćanja publici ali kad je počeo da veze… Pera nije pevač, ne u tom smislu, ali ima neki glas šašav, ume da zbrza 2000 reči u 3-4 stiha, ima neki growl/scream (ne baš al’ tu, specifičan) šoumen je, razigran je, harizmatičan i skače, sve jače i jače… Muzika ga je pratila, a ja se sećam da je to bio prvi put u životu da čujem tako nešto. Bilo je tu etno motiva, malo Primusa, malo Mr. Bungle-a, sve debelo obojeno dzezom, Čakijevi neparnjaci, poliritmija, fantastičan ton na basu i gitara koja čas uleće u fanki ritam, čas u HC rifove, ne možeš da pohvataš (Vlada je tada važio za jednog od najboljih mlađih gitarista u gradu, danas jedino nije toliko mlad i nije u gradu…). Sa sestrama su odsvirali Alanis Morisette, neki The Cranberries i još nešto, a ond akad je Pera preuzeo počeli su da prže svoje stvari, tekstovi na vlaškom, engleskom, francuskom, Pera se krevelji, masa u transu, opšta ludnica…

Bili su hiroviti. Jedno vreme su često svirali, a onda su prestali, pa su nestali, pa su se vraćali, neke (relativno) kratke svirke, ali uvek novi materijal, uvek sveži, uvek drugi fazon… Onda ih je život malo razdvojio, ali nikada sasvim, jedno vreme su svirali u ovoj varijanti, (preporučujem i lemur, saskovo oro, vej’s oro, šibaju zvezde…)  u nešto izmenjenoj postavi (Sima – bas, Sasko – harmonika & klavijature), a onda su formirali nešto novo. Nisam ih čuo odavno, a slabo ih i srećem da ti kažem pravo… nikad više takav bend u našem malom gradu… a to mi malo nedostaje, tako nešto bih voleo da slušam makar jednom u 2 meseca, nešto novo, nešto iskreno.

12 thoughts on “Momma Look a Boo Boo Day

  1. Da, kada se setim tih godina je stvarno bilo puno, da kažem, ad hoc bendova (jer nisu dugo trajali i van svoje sredine su slabo poznati, što nikako ne ilustruje njihov kvalitet).

    Nije prvi put da čujem da je budućnost kvalitetne svirke upravo u klubovima i garažama, daleko od očiju „javnosti“.

    • Ovi „moji“ su bili lenji, nezainteresovani, ali da su kojim slucajem izasli i otisli dalje sigurno bi prosli. Danas i u Bg moz’ da sviras, ima mesta, pogotovo sto i oni nisu vise sto su tada bili. A ni sada nisu mainstream, jesu poprilicno lenji, nije im muzika prioritet nego ventil i to je ok.

  2. Odavno nisam bio na ‘novom’ koncertu. Valjda i sa rastom broja odslušanih i prohtevi rastu, danas mi sve već viđeno. Mada i dalje odlazim, nadam se, ili tako nešto…
    Bend na keca, not my cup of tea…

    • Ja idem… nije kao da se odusevim svaki put, ali se trudim da se dobro provedem… Uvek imam neke kriterijume, ali cak i da ih ne ispune nikom nista, ako je bilo dobro drustvo na svirci to je to… Momma je u medjuvremenu postao AB RE i to je sada sasvim druga prica, sta vise, sada mislim da su i bez harmonike i zovu se drumm i jazz (ili rade paralelno). A youtube nema Momma look eru, nazalost.

  3. Makar kad čujem da nekoga zovu Vej, dobijem inspiraciju da čujem kako svira i on i eventualni prateći orkestar. E sad, izvinjavam se ako mu je to zaista prezime (mada se „usuđujem da sumnjam“), ali meni prvo Stivi Vej pada na pamet. Sa ekonomske tačke gledano: ako bih došao na koncert, nema veze za šta sam dao pare, bitno je da sam ih dao. A tek što su me sestre „izgađale“ sa Alanis i Cram… Šteta što više ne sviraju u toj postavi, a da bih dao pare – dao bih! 🙂

    Nije sve „ko pre rata“ što se muzike tiče, ali nije ni ovo baš u svemu loše. Jeste da se snima malo drugačije, ali mislim da je Laza Ristovski pre jedno dvadesetak godina (23-4-5) u „Pop rocku“ (imam taj broj, ali ne mogu sad da ga nađem) pričao da možeš imati savršenu tehniku, bez čoveka to je tek samo gomila plastike (nije rekao baš ovako, ali to je poenta) i da možeš svirati zaista kao on dvenaest sati dnevno, ali da ti to ne garantuje da ćeš za par godina biti kao što je bio on. Malo sam se odaljio od teme, ali ne verujem da smeta.

    • mladenovic se preziva, ali cini mi se da je bas po tom Veju i dobio nadimak, mada kasnije nije imao zelju da tako svira, covek je svoj ukus i stil izgradio a ta postava je neponovljiva, AB RE jesasvim druga prica, zrelija i mnogo manje ludja, ali opet dovoljno blesava da bude jako interesantna, sto se tice devedesetih i pogovotovo Lazinih reci sve je tako kako je rekao. Samo ovi danas to ne veruju, tako da se nismo mi odaljili od price, nego oni, a price zapravo vise ni nema, makar ne kvalitetne, a to nije problem samo sa muzikom, ali Boze moj, bitno d asmo mi zivi i zdravi 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s