Nekad je bilo… a danas…

Ima tih dana kada u kafani češće slušam šta se priča za tuđim stolom (pasivno), nego što polemišem za svojim, sa svojima. Nekada mi se desi da sekundu pre nego što bih bilo šta rekao u svrhu konverzacije, skontam da nema neke naročite poente i da niko tu neće kvalitetniji da izađe iz razgovora. Samo se isključim i slušam šta drugi pričaju, namestim neku facu da me ne pitaju svaki čas  što sam smoren i slično. Tada se na radiju uhvate i tuđi talasi.

Tri tipa (meni nepoznata) sede i pričaju uz tamno nikšićko, a tema su mladi, odrastanje, roditeljstvo i na šta maloletne devojčice danas liče pod uticajem kulture, medija, trendova… Sva trojica su, rekao bih, ćalci (za jednog znam da nije). U tim nekim godinama (oko 4 banke, raspon od ’69 do’72). Konverzacija teče ovako (bar onaj deo koji sam ja ukačio):

X:  Vidi ti na šta one liče, kako se oblače, ko ih pušta tako da idu u grad!?! Ti njini roditelji k’o da nemaju oči.

Y: (uzdiše, otpija gutljaj) Bre, ne znam, nisam pametan… Ja, ako budem imao žensko, ja cu da joj kažem, ljubi te tata, j**i se, oni to vole…

Z: A šta ćeš da radiš ako bude bilo muško?

X: Sine, j**i se, oni to vole…