Taj novogodišnji (jedan od onih postova koji su redovni koliko i novogodišnji koncert u Beču)

Sada da me neko pita koja mi je bila bolja godina, 2012 ili ova 2013 što nam sada izmiče, ne znam šta bih mu odgovorio. Nezahvalno je to nekako upoređivati. Suma sumarum obe su imale nedostataka, promašaja, kikseva, kako god; bilo je i prednosti, lepih momenata, nekih druženja, nekih ljubavi, muzike, završavao se faks, pa stresovi, dosta praznog hoda, izgubljenog vremena, neka misao kako je to sve moglo bolje i kvalitetnije da se uradi, ali i onaj dobro poznati osećaj topline oko srca i reči koje odzvanjaju u glavi: ništa ne bih menj’o.

Između ostalog ugasio nam se mojblog, pa smo preživeli, nastavili ovde, na wordpress-u i drago mi je da su tu isti oni ljudi koje sam čitao tamo, a drago mi je da sam ovde na(i)šao i počeo da čitam neke ljude koje sam možda mogao i tamo/tada a da nisam znao. Goste (Grofe :), Horhe, Robin, Tanja/Arrow/Strelke, Tresnjice, Sizife, Moon, Alana, Tride, Oloriel… da ne nabrajam dalje (da mi ne zamere oni kojih se nisam setio), hvala vam na svemu. Fali mi Krepki do duše, ne poznajem ga lično, ali mi se doima da je divno ljudsko biće i da Trešnja i Moon budu malo redovnije sa pisanjem, nedostaju mi 🙂 Da, tu je i Welt-ica koju sam tako voleo da čitam tamo/tada, a sada… i te kako je treba pomenuti i ona mi fali ovde, njena britkost, oštrina, inetligencija…

Ove godine sam se i zaposlio, radio od 1. Februara pa do skoro, do 18. Decembra, menjao jednu koleginicu, predavao biologiju, ekologiju i biohemiju (enzimologiju) u srednjoj stručnoj školi. To mi je možda i najlepše iskustvo ove godine. Uvukla mi se deca pod kožu i da vam priznam, par dana po okončavanju radnog odnosa, bio sam van sebe. Dok sam bio studoš, maštao sam ponekad o sebi kako držim čas, noću legnem da spavam pa počnem da predajem dok ne zaspim, dok se ne uspavam, tako da mogu komotno da kažem da valja verovati u snove, meni se takoreći ostvario jedan dečački koji nisam mogao da predvidim. Sada je tome kraj (makar trenutno, ne daj Bože na duge staze ili na neku večnost, pu, pu, pu) i nailazi onaj mrtav period koji traje do Srpske nove godine, a onda tamo, od 15./16. Januara nazad, u nove pobede, poraze, iskušenja. Imam neki čudan osećaj, ni ružan ni lep, baš onako čudan, da naredna godina neće da mi bude blagonaklona, kao što je ova bila, u smislu tog nekog zaposlenja i još tako nekih sitnica. Nije to strah, niti je ne-znam-kakva anksioznost, samo mislim da ne može dvaput da me strefi takva sreća, nemam takvo životno iskustvo, nije da se ne nadam ali prosto osećam da ću ove godine morati da se debelo oznojim, da zapnem da zaradim sve to. Ono što me u svemu tome na neki način brine jeste to da će opet biti dosta uludo utrošenog vremena, praznog hoda, ćorci su već počeli, ta neka trenutna, sitna razočarenja… Šta nas ne ubije… 🙂

Voleo bih u nekom pristojnom trenutku svog života da se oženim i postanem otac (možda ne baš ove 2014-te, ali opet ko sam ja da se bunim :). Sad, to samo po sebi nije ni lako ni teško, svakako nije preteran problem, može se, ali je činjenica da ne bih voleo da mi decu sutra školuju roditelji/tastovi i tašte/okolna familija… a ja sada nisam u mogućnosti ni sebe da izdržavam i kako onda svojoj deci da pružim makar malo više nego što su meni moji roditelji, ako je to moguće,  a to mi se sve nekako kosi sa činjenicom da živimo gde živimo, da je situacija takva kakva je, da nemam posao, itd. Nije mi bitno da li ću imati sina ili ćerku, ili i sina i ćerku ili više, dokle god su živi i zdravi. Jedino bih eto voleo (ako do toga dođe i okolnosti dozvole) da ako bude ikada sin, da se zove Dimitrije, to ime mi se oduvek vrzma po glavi, odzvanja i mami mi neki tanan osmeh na lice.  Kažu ljudi tu ne treba žuriti, nije da se može isplanirati, šta je tu je.

Svima vama dragim ljudima ovde na wordpress-u (a i šire, zašto da ne) bih od srca najiskrenije poželeo puno zdravlja i sreće, jer su svi oni na Titaniku (ovde se možda ponavljam) bili bogati i zdravi, pa su izginuli jer nisu imali sreće. Nas nek prati makar malo, za ostalo ćemo da se snađemo, ne kaze Tanja džabe da smo seme zajebano, pa jednom da budemo ali u našu korist. Ako bi neko sebi poželeo posao, porodicu, decu i ja mu to od srca želim. Svakako da se dugo čitamo i družimo ovde, možda nekad i da se okupimo negde pa uživo… Živi bili 🙂