Proleće 13-og u Decembru (i nestaje, odlazi u nepovrat)

Idem, vraćam se sa posla, spor korak, ne žuri mi se nigde. Hladno je, suvo i nebo je modro kao šljiva, baš kako ja volim. Hodam ulicom koja je nekada bila turska kaldrma, a sada je moderna, popločana, liči na pistu za helikoptere. Lipe su posekli i otvorili kafiće i sada defiluju napucane klinke u dopičnjacima, sa nekim sponzorima, klincima sa kajlama i modernim telefonima…
Ali nije ni ružna posve, stvar percepcije. Ukrasilo je suvo lišće, stare kuće i ograde koje nisu mogli da sruše. Kada nema previše ljudi još je i lepša, malo udaljena od centra grada, samo moja…
U ušima slušalice, lista na random i u tom jednom trenutku kreće stvar od Counting Crowes-a, Round Here, uvodni rif i prvi stih, ja gledam ono nebo ispred mene, hladnoća mi gricka uši, smiren sam, opušten, puštam da me ta melodija opije i mislim se u sebi „u ovu sliku bih mogao da uronim, da potonem i da se izgubim, da me nema“…
Ima tu taj jedan klinac, a možda i nije, deluje onako, mlado, stalno ga viđam na ulici (ne baš, ali često). Uvek lepa majca, trenerka, jakna, sportske patike, sve novo, opeglano, uredno i na njegovom licu neki pogled zbunjen, sluđen i uplašen, dok hoda u nekom, verujem i njemu nepoznatom pravcu, stalno se osvrće oko sebe kao da ga neko prati. Vikendom uveče, vidimo ga, sedi sam i posmatra ljude kako prolaze pored njega i verovatno ga ni ne konstatuju, a ja sam se uvek pitao da li je on autističan ili nešto treće.

Prolazi pored mene, odlazi nekuda, klati se dok hoda i ima nešto nalik na osmeh na licu. Ne posmatram ga dugo, samo dok prođe i nestane mi iz vidokruga. Padne mi na pamet ona replika pokojnog Tatića iz Hadersfilda: „A možda ti i nisi lud, možda ti nas sve zajebavaš…“ Možda smo svi mi zapravo…