B.

Nekada je postojala B. U našim životima. Postoji i dan danas, samo ne znam gde. Kao urbana legenda, svako ko je poznaje, kaže mi da je video negde, nekada, u bliskoj ili onoj manje bliskoj prošlosti, neko na pešačkom prelazu, pored „Matijevića“, na nekim značajnim, onim manje značajnim i onim potpuno beznačajnim mestima… Svi se slažu oko jedne činjenice, da je i dalje lepa i draga kako je svi pamtimo.

Išla je samnom u odeljenje u osnovnu školu. Tu smo se upoznali, da bi možda par meseci kasnije bio jedan od retkih koji nije bio zaljubljen u nju. Dečija posla. Imao sam puno vremena da je posmatram i nije mi bilo jasno šta je to na njoj što privlači (kosa k’o slama, nosina, krivi zubi(ći)…), ali je jedno pola generacije otkidalo. Za tih osam godina osnovne imala je recimo tri momka, po tradiciji lokalni fudbaleri, šibadžije, šmekeri, pa čitava škola bruji o toj vezi.

Jednom smo je pitali da li hoće sa nama u bend (svira(la) je klavir) i tada sam počeo da otkrivam šta je to, kada je krenula tog jednog dana da se spušta niz merdevine u ćumez u kome smo svirali u nekom kratkom šorcu, a ja sam blenuo u noge jedno, ne znam ni ja koliko sekundi, dok nije sišla dole. A onda sam je upoznao za stvarno, pa sam otkrio koliko je ona zapravo divna cura, vesela, vedra, prijatna, koliko ima lepe oči, usta, divnu boju kose, da se čovek izgubi i jebi ga, podleg’o sam i ja. I nije mi žao!

Bila je ta jedna situacija koju pamtim kao juče da se desila, kada smo imali muzičko, a ja sam imao sintisajzer i u nekom trenutku sam pitao učitelja da odem  do WC-a. Kada sam se vratio, ona je sedela na mom mestu i svirala nešto, a celo odeljenje je gledalo da li ću ja da sednem na praznu stolicu pored nje, ili ću da odem negde na neko drugo mesto. naravno da sam seo pored nje ali sa tolikim ustručavanjem, sa tremom, tresao sam se kao prut, bilo je leto i svi smo nosili neke bermude i strah me je bilo da se dodirnemo, a ta prazna stolica je bila tako blizu nje… da mi se i dan danas čini da je to pola odeljenja registrovalo i svaki put kad se setim, kao da čujem i smeh, onaj dečiji.

U srednjoj je bila poprilično neprimetna, makar meni, a onda fax, upisala je, čini mi se, medicinu, diplomirala jako brzo i zaposlila se ne znam gde (to sam sve čuo od drugih, meni bliskih ljudi). Za svo to vreme sam je video recimo četiri puta, možda koji put više, na kratko, u prolazu, nikako se nije potrefila situacija da malo duže pričamo… I dalje ima lep osmeh i lep glas. Ne znam da li je udata ili nije, da li ima nekoga, ali znam da bih bez razmišljanja, tražio broj, pitao da odemo na kafu ili nešto slično.