Uvuk’o se neki đavo u ljude

Sve se nekako menja… čak i kada pomislim (da se menja) na neki meni neobjašnjiv način, ono me razočara svojom matematičkom pravilnošću, „silom tog zakona“, što bi rek’o Maltus. Samo ja ne vidim obrazac, znam da je tu, ali ne mogu da ga uhvatim, jer nema ni glavu ni rep, nego je nekako nemušt, ne izdaje se da postoji, ali nije ni da se krije, nije nikome stran, ni meni, ni drugima, možda samo dobro maskiran, niko ne obraća pažnju na njega, on to koristi i kreće se kao stihija, poput lavine i boji sve na svom putu, u jednom jedinom potezu…

U periodu od „nekad“ do „sada“, uvukao se u ljude, ćutao neko vreme, tinjao, rastao, a onda kada je dovoljno ojačao snažno je lupio šakom o slagalicu i delići su se razleteli, neki da nikada ne budu nađeni, zatureni, sami i eventualno zaboravljeni.

Imam tu tendenciju da ponekada živim „u juče“, ne sasvim, već pomalo, koliko želja da me mine. Ponekad mi previše stvari nedostaje i onda volim da se setim i „otputujem“. Da zabacim glavu unazad, zažmurim, podignem noge na hoklicu, prekrstim ruke na stomaku i pustim da me septembar opije. Šuška lišće, noć sve češće napada dan, fenjeri se pale, ulice mirišu na pečene paprike. Vetar razuzdano juri, a niko ne beži kući da bi se sklonio. Svi su tu na jednom mestu, ruka u ruci, osmeh, poljubac, uvelo lišće pod tabanima, poneka barica i kap kiše hoće da isprska obraz. Samo to, nikako da smeta.

On se krije u mozaiku tuđe sreće, tako vešto da ga niko ne primeti. Strpljiv je i uporan u svojoj nameri i polako otkida parče po parče dok sve ne nestane, ne skidajući osmeh sa lica. Mi ga hranimo svojom sujetom i srećom, gordošću i ljubavlju, a da toga nismo ni svesni, a on nam za uzvrat nesebično daje; bola, tuge, otuđenosti, straha i mržnje prema drugima, jer on zna da je ljudski davati. Širi se kroz ljudska srca volšebno, kao virus, zaprlja dušu koliko kad kap crnog mastila padne na belu tkaninu pa počne da se širi i upija osvajajući milimetar po milimetar.  Otvorim oči i vidim ga u svakom listu, u svakoj bari, na detinjem naboranom čelu… Pitam se kada li će da prestane i vrati mi septembar onakav kakvim ga pamtim, kakvim volim da ga se sećam i kakav priželjkujem iz godine u godinu. I ne samo septembar…