Bebe (kad porastu iz glavice kupusa, Rode umesto što ih donose, možda bi mogle i da ih izdržavaju)

Neki dan sam sedeo na obodu fontane, čekao i dozvoljavao vetru da pleše sa mojom jaknom. Posmatrao sam ljude koji su se zatekli na ulici, nekim poslom, koračajući u nekom pravcu.

Nekako iznebuha počeh da primećujem sve te divne žene u blagoslovenom stanju, buduće majke. Sva ta kolica, te mlade parove koji su izašli da prošetaju, da upiju Sunce u smiraj Oktobra. Dok ima! Neki su mlađi od mene, neki su stariji, neke poznajem, neke samo iz viđenja, većinu ne. Na licima im poigrava sreća, deluju bezbrižno, oslobođeni strepnji i strahova. I tada se setim reči moje koleginice Nevene:“Jebo te Dule, kod vas svaki mladi par ima dete!?!“

Činjenica da mladi parovi danas prave decu iz nekog trenda/hira, jer je to sada kul, u meni rađa neko osećanje koje neću opisivati da ne bih upotrebio neku prejaku reč. Pojma nemaju kako da ih vaspitaju (čast izuzetcima, niti žele da saznaju/nauče), niti ih imaju čime izdržavati, jer nemaju posao. „M se juče porodila, ima malu Enu, pa sada i N mora pod hitno da nađe nekog skota, jer ovaj njen (aktuelni) neće, ne bi li i ona bila „in“ za jedno devet meseci kao i do tada“. Vuku ih po ulici kao jeftine cegere i njihov plač boji jesenje noći. Deca su im teret, obaveza koju ne žele, a nije samo što ne žele, već i ne mogu jer nemaju to vaspitanje, nesnađeni su i u čudu. Ono vaspitanje koje imaju je da su Bogom dani za sve i svja, ali im je u tom celom procesu promaklo ono „kako, na koji način“. Oduvek imaju sve na tacni, a sada su u situaciji da su oni ti koji tu tacnu treba da primiču za nekoga ko za to još uvek nije sposoban iznova i iznova i nisu sigurni hoće li moći. Odricanje je posebna priča.  Trebali bi da budu srećni, ali nisu, jer su sebični i to im se vidi na licima, u ponašanju, u načinu na koji se ophode prema detetu. Ne shvataju da su privilegovani, jednostavno im nije proradio taj svič u svesti, da skontaju kako sada imaju za šta da se bore, da istraju, da žive, kako sada više nisu oni bitni, niti su u prvom planu…

Nekuda žure, besposleni i bezidejni, uparađeni po poslednjoj modi, namirisani i prividno sveži, oni nemaju više nade u oku i ne tinja im sreća na licu, oni se trude, samo u pogrešnom smeru i misle da ako nešto urade kako treba, da će im se vratiti bar triput toliko ili manje, ispijeni su i umorni, beži im oslonac i nemaju rame da se iskreno isplaču, a osećaju da bi’ mogli i to ne da bi mogli, nego kad bi  počeli pitanje je da li bi se zaustavili.

A deca bi mogla da im budu putokaz, samo kada bi hteli da otvore oči.