Ta „ratna“ tematika

Uvek mi je bilo fascinantno to kad neko prica kako sanja u nastavcima, kako mu se desilo da je nešto sanjao, pa se probudio u neko gluvo doba noći i kada je nastavio da spava, nastavio je i da sanja, tačno tamo gde je stao pre buđenja. Ja u to nisam želeo da verujem, mada me je jedan prijatelj, po struci je psiholog, razuveravao da nije nemoguće, ali i dalje to uzimam sa rezervom.

Od malena imam različite snove, pamtim ih i često sam voleo o njima sa kevom da diskutujem (ona je psihijatar) bilo mi interesantno, kakav će zaključak da donese. A sanjao sam po mom skromnom mišljenju sve: kako padam, kako padam u sebe (puno puta, oba), kako hoću da vičem upomoć a ne mogu ni da vičem niti da se pomerim, kako se bijem, trčim, bežim, mačujem, čak sam jednom sanjao kako sam sebi odsekao obe ruke u nivou ispod ramena i ostavio ih da vise na malo kože… baš svašta. Jednom sam sanjao „Independence day“, bez Vila Smita do duše, nebo puno svemirskih letelica, takav prizor, čudan, stran i nimalo prijatan, žtrajalo je jako kratko a ja sam se probudio sav u znoju, uznemiren.

U zadnje vreme hvatam sebe kako sanjam neke snove u nastavcima. Jednu noć sanjam nešto i onda za nedelju dana ponovo to isto, isti ljudi, atmosfera, priča i po meni najbitnije, onaj neki osećaj koji imaš dok sanjaš bilo šta, koji te vozi i utiče da se osećaš lepo ili ne. A mene hvata jeza od tih nekih snova pa se budim umoran i nenaspavan, što bi narod rekao k’o da sam kop’o. Kontam da je posledica mojih košmara, činjenica da gledam puno filmova naučne fantastike i horora, ali šta ću kad volim, a i ranije mi nije bio problem, pa ni sada ne smatram d aje problem, samo sada izgleda dolazi do izražaja (u tom nekom smislu).

Sanjam neretko neku zombi tematiku, pod utiskom sam svih tih virusa, biološko oružje i da ne raspredam sad o tome, znate u principu sve što bih nabrojao, ali ima taj film, Contagion se zove, koji bih izdvojio, jer me je ostavio bez teksta, koliko to sve na žalost, danas zapravo i nije nemoguće. E sada, ja kada sanjam, ne sanjam kako me zombiji jure i hoće da me pojedu i slične gluposti, ali sanjam siluete koje kao talas jure ispuštajući neke jezive zvuke, nimalo nalik onima u filmovima, to onda ostavlja neki utisak, jer nije nalik onome što mi nije strano. I dok sanjam taj talas kako preti da me proguta, uvek je u okolini i neki dragi lik iz stvarnog života (ili više njih) i sveprisutan strah da mu/im se nešto ne desi,  što me onda neretko zna da probudi… I jebi ga, tako u krug.