U jednom trenutku

Par bosih nogu na obali. Pesak je hladan, sunce je zašlo za oblak. Nepregledan okean i plimski talasi gutaju široke porcije obale u pokušaju da dohvate palčeve. Stoji nepomična i gleda gde se nebo spaja sa vodom, tanka bledo plava linija na horizontu. Duva vetar, sveže je i sitne kapi slane vode lete kroz vazduh, dok se približava oprezno, nedovoljno da je plima pokvasi.

Razmišlja iako zna da nema šta da se misli, da je neophodan jedan nepromišljen korak, jedan siguran korak koji će je izbaciti iz ravnoteže, ostaviti bez oslonca i ko zna, možda padne i smoči se cela, možda samo malo načne do ispod kolena.

Misli da je nedovoljno da samo stopala osete vodu.  Jedan deo nje pak zna da je neophodno da uleti cela, da duboko udahne i da zagnjuri glavu, da otrpi prvi kontakt, nelagodu, hladnoću i izdrži sve dok ne počne da se guši i tek tada ispliva van. A dok je dole, otvoriće oči i pustiti da upiju čitavo prostranstvo ispod površine, da usisaju čitav svet koji se dole prostire i dozvoliće da i on nju usisa. Ako bi dozvolila sebi da vidi, možda bi prestala da se plaši, da se ustručava. Iz vode bi izašla slana i čista, promenjena za jedno saznanje koje joj je omogućio upravo taj trenutak kada nije razmišljala i dozvolila je sebi da se saplete svesna da posledica može biti takva promena percepcije, u nekom smeru, koji ne mora da bude nužno poguban, koji ne treba da bude poguban. Možda tamo dole nađe jedan deo slagalice koji se zaturio, makar jedan.

Stojim na obali i posmatram kako se talasi lome o hridi silovito, uz strašan, zaglušujuć zvuk, zapenušaju i nestanu bespovratno, dok nastaju novi. Možda je to neophodan momenat otrežnjenja i prihvatanja sudbine na jedan pomirljiv način.