Sve tako…

…hoću nešto da napišem, pa onda obrišem, nije da se stidim, daleko od toga, nego nekako ne smatram da je neophodno da o tome razglabam… meni je dojadilo, a kamo li vama… situacija u zemlji i svetu, situacija „van svete i planete“, komete, meteori i sve čemu smo na putu, a nikada nismo smeli da pitamo i što može da nas uništi dok dlanom o dlan (ne da Sunce!), neka rešenja na vidiku, neka loša, pogrešna, neka riskantna, a neka i ne tako loša samo neusudljiva, neke ljubavi prožete dozom sumnje, neke sumnje prožete dozom ljubavi, sa rezervom, sa računaljkom, neki narod odvratan na sve moguće načine, neka osećanja (a nisu leptirići), sa kojima još uvek ne mogu da izađem na kraj, jer ne znam kako da ih recikliram, ne znam da li bih ponovo koristio nešto od toga, iako kao iz topa odgovaram da bih „opet sve ponovo“… Dešavalo se svašta i ništa, najviše zbog toga što je veliki deo toga svašta, zapravo ništa… ali daleko od toga da je nebitno, jer zapravo je sada bitnije nego ikada… kako je internet srušio muzičku industriju i gde su nestala ljubavna pisma natopljena u kolonjsku vodu, gde se sakrila ljubav i kako je Hladno Pivo postalo najbolji punk bend na prostoru bivše SFRJ, zašto ulice s’ jeseni ne mirišu na vruć hleb, nego na uvrede i ko je povukao sve one divne crvene i narandžaste kioske…?