Naslon izrezbaren tuđim ljubavima (o prolaznosti)

Dugo su sedeli na klupi, jednoj od onih parkovskih, masivnih, uzidanih u asfalt šetališta, nepomičnih, naslona izrezbarenih tuđim ljubavima. Prava oaza usred pustinje, njihov privatni beg od stega svakidašnjice. I kada bi vetar duvao malo jače, malo smelije, golicajući obraze i nebo bilo modro, gotovo da zaplače, oni bi dolazili, ponosno kusajući svoju porciju zasluženog mira i tišine. U tim jutarnjim časovim obično nikoga nije bilo u blizini, da su mogli da se osame i ćute na glas.

Rođeni su istih godina, različitih datuma, u različitim kućama. Nisu išli ni u istu školu, niti ikada imali makar jednog zajedničkog prijatelja. Šta više, kako je vreme sve više odmicalo u nekom nepoznatom pravcu, sve su manje pravih prijatelja i imali. Različite su poslove obavljali, vredno stičući svoje parče hleba i svoj krov nad glavom. Obojica su bili u ratu, svojim očima videlli strahote razaranja, te koliko daleko ljudska glupost može da dosegne i ni jednom od njih se nije svidelo ono što su tamo doživeli i osetili, niti može da kaže da mu je tih godina sve bilo po taman i na volju, a kamoli da bi ponovo prošao kroz sve to, kada bi se ukazala prilika. Daleko od toga da su ponosni na neke stvari koje su uradili, mada nemaju puno razloga da se kaju, na neke odluke koje su doneli u životu, ali su i te kako ponosni na period kada su im deca dobila decu, sin se zaposlio, a unuka prvi put rekla „deda“. To su stvari koje uvek ostaju u glavi, u srcu, kao odličje na duši.

I nisu se, njih dvojica ni poznavali, da dana kada su počli da dolaze na kej da sede na klupi i udišu tišinu. Polako, vremenom, umesto na dve, sedali su na jednu klupu odmah do kioska na kome su se u to doba dana prodavale vruće mekike. Niski je sa sobom donosio novine, visoki je kupovao mekike, jednu bi pojeo, a drugu pocepao golubovima i vrapcima. Upoznali su se, ali su retko govorili među sobom, tek po neku reč, radi reda. Samo su sedeli i posmatrali površinu vode, zadovoljno se smeškajući, razmenili bi po koji pogled, onaj koji govori više od hiljadu reči i nikada nisu sedeli duže od pola sata. Ustali bi, niski bi savio novine pod mišku,  rukovali bi se i visoki je sa rukama u džepovima izlizanog kišnog mantila odlazio na jednu, a niski na drugu stranu.

U vreme kada niski dolazi na kej, obično nema nikoga da remeti mir i tišinu, vreme kada grad i okolna priroda još spavaju, ili tek počinju da se bude. Nogu pred nogu, novina savijenih pd mišku dolazi na svoju klupu, seda, zagledan u površinu vode. I tek po nekada bi pogled usmerio na desnu polovinu klupe, mesto gde  je nekada sedeo njegov stari prijatelj, stari znanac, kome samo ime zna dobro i slabo šta preko toga. I ni u jednom trenutku mu nije bilo krivo što nije više reči razmenio sa njim, disao bi duboko i staloženo, punim plućima, dok je zrak još čist, pre nego li kerovi podignu prašinu sa asfalta. Ustao bi lagano, savio novine, okrenuo se ka desnoj polovini klupe, usta diskretno razapetih u osmeh, klimnuo  bi glavom setno i pošao svojoj svakodnevici.

Vetar nekada duva slabije a nekada jače, to je neminovno pokraj reke i nebo je nekad vedro poput dečijeg lica, dok bi se nekada smrklo, kao da će da pusti koju suzu, ili čak brizne u plač. Neke ptice sleću na površinu vode, dok neke i dalje sleću pokraj klupe, masivne, naslona izrezbarenog tuđim ljubavima, prazne…