Unazad (kao neki vremeplov)

Pomirio sam se bio sa time da mi je čitava arhiva ostala na mojblog-u izgubljena zauvek, a onda zatičem sebe kako zadnjih pola sata copy/paste-ujem postove sa iste, jer radilo se o tome da sam prvi put kada sam čitajući sizifov post ukome objašnjava kako da se „ode do mojblog-a“, progutao jedno slovo kada sam upisivao adresu koju „wayback machine“ treba da mi „vrati“. I sada polako kopiram post po post, unazad, sve do tamo, 2009 kada sam počeo da pisem, saznavsi od Dareta da postoji mesto… Čitam neke stare postove, čitam komentare, tako da ako je neko na wordpress-u naleteo na Virivi, neka javi, nju sam baš voleo da čitam (mada sumnjam da je ima)…

Čitam odlomke postova, prisećam se situacija u kojima sam bio, kompromisa koje sam pravio, odluka (i ovakvih i onakvih), duševnih stanja, alkoholnih stanja, ne znam, možda neki post (od tih) nekada i repriziram onako nostalgije radi. Bilo je i nekih pričica, pesmica (ne ona postapokaliptična, iz delova, nego neke kratke, ranije), nisam pesmu napisao 100 godina, a nekada sam ih pisao na dnevnoj bazi… Ne treba mi vremeplov uprkos svemu, saznanje da mogu i ovako da se vratim, kroz naslove, reči, misli, emociju, to mi isprovocira neke slike u glavi, krenu iz malog mozga kao gejzir, na svi sreću mahom dobre, to je to, ništa ne bih menjao, sudbina može da štrika neometena.

Čitam danas Gosta (pored ostalih) i ostane mi ona njegova „kineska“: Pas koji laje, nije dovoljno kuvan! Za do kraja dana 🙂 A post uopšte nije bio šaljivog karaktera.

19 thoughts on “Unazad (kao neki vremeplov)

  1. a ja upravo u komentaru kod mene ostavila adresu na kojoj da se potražiš, drago mi što ti uspelo. 🙂
    tačno znam kako se osećaš, pre tri dana celo popodne provela na copy-past (terapeutskoj) seansi…

    • Ej a znas sta me isto pomeri iz ose (u tom nekom emotivnom smislu), kad odem na link u svoj „library“, tamo imam postove, ali imam i komentare, a to nisu samo slova, ima tu mnogo vise… baas nesto lepo 😀

  2. Neposredno sam pred gasenje MB jednu noc citala post po post, sa komentarima. Kao da sam se oprastala od toga. Sada sam samo iskopirala bez unosenja i bez citanja. Ali ta magija koja se probudi cackajuci po arhivi unazad, tacno to, znas zasto , kada si nesto pisao i sa kakvim emocijama..Verovatno sam to ostavila za neku drugu noc Tada sam postala svesna da jeste vremeplov, kao neka emotivna fotografija, koja vraca u neko stanje koje je potpuno jasno samo tebi.

  3. da, nekad mi je zao sto nisam vise pisala, odnosno kacila napisano, ovako stoji u memoriji kompjutera ali nekako ne zazivi sa komentarima da dobije jos neku notu. Znas ono, cusne te svaki komentar levo ili desno i onda krene sve nekim drugim tokom, nekada potpuno drugacijim nego sto si pisao. E to mi je najsladje, kad se sve preokrene nekim super komentarima.

  4. Eto ja se malo repriziram ovih dana, kao sto i sam primecujes kad otvoris moj blog, posto si to aktivno i komentarisao 🙂 Meni je zao zbog gomile blogova koje sam volela tako nocu da otvorim pa da listam unazad, i ako nisu bili aktivni dugo vec. Cak bih se i odrekla svoje arhive, ako bi to znacilo povratak sistema 🙂 I ovde nema privatnih poruka, sve na sunce 😀

  5. Meni je jako bitno da sačuvam reči koje sam napisao. Ako ne mogu da spasem brod koji tone, mogu da spasem svoje stvari i da pomognem drugima da spasu svoje. A život ide dalje. PIšem nešto na tu temu, pa da se ovde ne ponavljam…

    • I meni je jako bitno, zato sam i bio sav tužan dok nisam shvatio da me stamparska greška deli od spašavanja starih postova. Imao sam ja ideju da to copy/paste-ujem ranije dok je još bilo mojblog-a, ali bilo me jako mrzelo, sve sam kontao ma neće, ma neće i onda kad se ugasio, ja rekoh: Eto stigla kazna lenjost…

    • Slazem se moon mada ovo mi dodje kao uteha i svakako je dragoceno… cim nije izgubljeno. Samo mi krivo za neke posove koji su nestali u pripremi i nisam stigao da ih objavim, e za njih mi je krivo. Oni nece da dozive reprizu.

  6. Imam, kao, bekap svega što sam objavio, ali komentari su zauvek izgubljeni. Mislim da su, barem što se mene tiče, odnosno mog naloga na Mojblog.rs – upravo komentari bili najbolja stvar.

    Njih mi je nekako bzvz kopirati. Oni su stvar trenutka. Kao kada se prepričavaju zgode u kojima su svi učesnici padali pod sto od smeha, a sada zvuče pf…

    Dobro je bilo dok je trajalo, a sada vredi samo smešak u uglu usana kada se (pri)sećam.

    • Cini mi se da je putem onog sajta na kome je ostala arhiva sacuvana, moglo da se copy/paste-uju i komentari, mada nisam siguran, jer ja sam bukvalno u jednom trenutku sve postove koje nisam bekapovao kopirao, ali sto kazes komentari su imali posebnu draz, ne znam dali taj „trenutak“ postoji i dalje arhiviran i sacuvan negde.

  7. hehej drugar!meni bas nedostaje mojblog.kako se ugasio ja nekako nemam volje da pisem na drugim sistemima,a inace nisam ni pisala zarad drugih nego zarad sebe,tako da cudno je.bas citam moje stare postove i komentare i sve je prelepo kao neki film .pozdravljam te puno,virivi

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s