Unazad (kao neki vremeplov)

Pomirio sam se bio sa time da mi je čitava arhiva ostala na mojblog-u izgubljena zauvek, a onda zatičem sebe kako zadnjih pola sata copy/paste-ujem postove sa iste, jer radilo se o tome da sam prvi put kada sam čitajući sizifov post ukome objašnjava kako da se „ode do mojblog-a“, progutao jedno slovo kada sam upisivao adresu koju „wayback machine“ treba da mi „vrati“. I sada polako kopiram post po post, unazad, sve do tamo, 2009 kada sam počeo da pisem, saznavsi od Dareta da postoji mesto… Čitam neke stare postove, čitam komentare, tako da ako je neko na wordpress-u naleteo na Virivi, neka javi, nju sam baš voleo da čitam (mada sumnjam da je ima)…

Čitam odlomke postova, prisećam se situacija u kojima sam bio, kompromisa koje sam pravio, odluka (i ovakvih i onakvih), duševnih stanja, alkoholnih stanja, ne znam, možda neki post (od tih) nekada i repriziram onako nostalgije radi. Bilo je i nekih pričica, pesmica (ne ona postapokaliptična, iz delova, nego neke kratke, ranije), nisam pesmu napisao 100 godina, a nekada sam ih pisao na dnevnoj bazi… Ne treba mi vremeplov uprkos svemu, saznanje da mogu i ovako da se vratim, kroz naslove, reči, misli, emociju, to mi isprovocira neke slike u glavi, krenu iz malog mozga kao gejzir, na svi sreću mahom dobre, to je to, ništa ne bih menjao, sudbina može da štrika neometena.

Čitam danas Gosta (pored ostalih) i ostane mi ona njegova „kineska“: Pas koji laje, nije dovoljno kuvan! Za do kraja dana 🙂 A post uopšte nije bio šaljivog karaktera.